На трибини Ко су “јавни интелектуалци”'?, коју су организовали Српско социолошко друштво и Центар за демократију Факултета политичких наука, 17. октобра 2012, вођена је жива дискусија. „Идеја ове трибине јесте да се расправом неистомишљеника започне озбиљна серија дебата на ову тему и да се обнови сарадња удружења социолога и политиколога “, истакао је Слободан Антонић.

„Интелектуалне елите су код нас маргинализовани социјални актери и недовољно је развијена комуникација са политичким елитама, као и унутар самих елита“, рекао је Мирослав Ружица. Јавни интелектуалци требало би да заузму критичку позицију у друштву, а њихово упориште данас је пољуљано пре свега због затворености заједнице у којој делују. „Тамну страну месеца представља низ друштвених проблема које се не обрађују, јер експертима то не одговара, пошто су истраживачке заједнице окренуте држави и фондовима и недовољно су повезане између себе“, закључио је Ружица.

Криза јавног ума је знак кризе социологије – ако је јавни интелектуалац у проблему, у проблему је и цивилно друштво у целини“ , истакао је Срећко Михајловић. Поред слабе аналитичности, поједностављења исказа и све веће подељености, као већи проблем доброг аналитичара јавља се њихова подложност партијским утицајима. „Партијски апарат замењује непристрасност, а став ’драга ми је истина, али су ми пријатељи дражи’ постаје водећи“, рекао је Михајловић.

„Политика је позориште, а публика ће тражити оно што јој дајете као репертоар“, нагласила је Борка Павићевић.  Проблем јавног простора је губљење критичког мишљења, а оно је неопходно да би се идеје спровеле у дела, а не да остану само на речима. Она сматра да је појам државности код нас изгубио сваки смисао, јер она није у могућности да саму себе „држи“ и одржи као ентитет. „Данас примећујемо губитак својства и целине речи политика. На њу се гледа као на шпекулантски, а не племенит појам“, рекла је она.

„Основна одлика интелектуалаца је њихово универзалистичко деловање на основу којег се они супротстављају политици и чине посебан и веома значајан слој у целокупној историји друштва“, истакла је Весна Пешић. У Србији 90-тих година долази до поделе међу интелектуалним светом на оне који су остали верни универзалистичким начелима и на партикуларну струју подложну националистичким интересима, док је данас та подела мање видљива али и даље присутна. „Једно од главних функција интелектуалаца у јавној сфери је тражење смисла у актуелним друштвеним догађајима, поготову у бесмислу које нас окружује и како из њега изаћи“, закључила је Пешићева.

„Очигледно је да у последње време пословна елита смењује политичку. То је највећа промена, али и највећа опасност“, истакао је Милан Николић. Сложеност друштва, али и тешка економска криза доводе до недостатка страног капитала и једини приступачан извор средстава за предузетнике постају девизне резерве. „Сагласан сам са Кругмановом идејом да у постојећим околностима држава мора инвестирати, али питање је начина на који ће се она упустити у интервенције“, рекао је Николић.

„Снажан утицај интелектуалаца ипак припада социјализму, а разлози због чега је њихов утицај данас знатно опао лежи у све мањем историјском промишљању, урушавању општег система вредности и интернету“, рекао је Огњен Прибићевић. Феномен глобализације још један је фактор скретања улоге интелектуалаца са досадашњег колосека. „Тренд упросечавања не може да се спречи. Тешко је да ће интелектуалци сами по себи променити ту тенденцију“, закључио је Прибићевић.

„Проблем који се поставља при самом дефинисању термина јавни интелектуалац јесте поистовећивање са звањем политичког аналитичара. Између ових квалификација не стоји знак једнакости, јер је услов за бављење аналитиком најпре експертизам у датом пољу“, подсетио је Славиша Орловић. Бити интелектуалац је привилегија, али та титула доноси бројне обавезе – од одговорности за изговорену реч, до спремности да се супротстави доминантној струји и скрене са главног колосека. „Интелектуалци нису ни спин доктори ни тренд сетери. Они имају углед, али не и моћ. Јавни интелектуалци, то је мањина која буде у праву пре времена“, рекао је Орловић.

„Питање корупције једно је од медијски најдоминантнијих. Однос према корупцији главни је критеријум у оцењивању развијености земаља“, нагласио је Владимир Вулетић. Критичност према поретку, али истовремено и према опозиционом деловању, начин је превазилажења кризе, а интелектуалци у тој борби представљају водећи слој. „Питање кризе интелектуалаца недвосмислено је последица урушавања читаве средње класе. Они се суочавају са проблемима на самој егзистенцијалној равни и тако губе основно финансијско упориште“, истакао је Вулетић.

„Интелектуалац је човек који се бави општим стварима. Насупрот интелектуалца стоји стручњак, зналац једног предмета“, истакао је  Зоран Аврамовић.  Говорећи о утицајности интелектуалаца он разликује интелектуалце који су стално у медијима и оне који никад нису. То је битно за разумевање, али тешко за измерити и зато ово питање остаје без одговора. „Српски интелектуалац је мање аутономан, а више везан за политику. Србија и српско друштво ће још дуго чекати на лебдећу интелигенцију“, закључио је Аврамовић.

„Јавни интелектуалац, на неки начин, улази у сферу која није потпуно његово уже занимање, али оно што он говори мора бити истинито. Јавни интелектуалац нема другог избора него да се бори за  истину“, рекао је Бранко Павловић. Он истиче морал као основну врлину коју би јавни интелектуалац требало да поседује. „Етички систем је данас угрожен што утиче на стање у друштву.  Политички интелектуалци би требало да се баве општим добром, а не да се воде појединачним циљевима“, нагласио је он.

„Јавни интелектуалац је плеоназам. Он се ангажује за опште добро и не сме бити лично заинтересован“,  рекао је Јово Бакић. Потом је закључио да политичари не спадају у ту групу самим тим што сваки од њих има лични интерес у послу који обавља. „Интелектуалци нису кварљива роба. Нису везани за средства за производњу и због тога не служе ниједној класи, раси нити било којој другој друштвеној групи.“, навео је Бакић.

„Аналитичар није коментатор, он је више од тога. Он није експерт и мора бити више од научника ради анализе, што је јако захтевно.“, објаснио је Зоран Стојиљковић. Осврнувши се на критеријуме које задовољава политичка анализа, он је посебно истакао скрупулозну анализу концепта. „Политички аналитичар мора имати препознатљив и релативно кохерентан образац да пита. Такође, мора да изучи алтернативу са озбиљном аргументацијом“, истакао је Стојиљковић.

„Наш проблем је у томе што је антиинтелектуализам најизраженији у странкама. Оне би требало да производе идеје и подстичу дијалог, али се то не дешава“, рекао је Маринко Вучинић. У недостатку дебате у јавности,  медији су предвидљиви и тачно се зна где ће се шта прочитати, а јавног разговора нема, јер је свако затворен у свој круг. „Критичка мисао има вредност само ако је речена у право време и на правом месту. Ми смо добили демократски поредак, али је критичка мисао изгубила на значају. Без критичке мисли не можемо створити демократију“, закључио је Вучетић.

„Тренутно је у моди хајка на аналитичаре, али ја се придружујем њиховој одбрани.  Није ми јасна граница између експерта и јавног интелектуалца“, навео је Милан Милошевић. Он је дао предност експертском знању, под којим подразумева знање предочено јавности из дубинских извора. „Ми имамо у јавности прогон знања, чињеница. Оно долази из политике, али и друштва које запада у кризу коју карактерише губитак мотива. Апелујем на рехабилитацију експерата“ , истакао је Милошевић.

„Не поштујем нарочито термин јавни интелектуалац, јер мислим да интелектуалац не постоји изван јавне сфере. Њихова основна улога је трагање за универзалним истинама“, запазио је Душко Радосављевић. Већина интелектуалаца је добровољно дозволила да буде изманипулисана и њихов глас се изгубио, јер је у сукобу са политичарима. „Доминација националних интелектуалаца траје, јер их подупире политика. Национална интелигенција се наметнула заједно са политичком елитом, а интелектуалци су ућутали“, истакао је Радосављевић.

„Тренутна ситуација је таква да се ми налазимо у сред глобалне кризе. Нема замене за критичког интелектуалца. Он је једна од ретких ствари која би била способна да нам предочи решење те кризе“ навео је Слободан Рељић. Демократије без критичке противтеже нема, а критичко промишљање је нужно како би се до решења дошло. „Истина, поимање и знање не смеју бити роба, већ уз помоћ њих морамо доћи до излаза из компликоване и тешке ситуације у којој се друштво тренутно налази“, истакао је Рељић.

„Јавни интелектуалац је особа која је спремна да заложи стручно знање, да у медијима појасни политичке ставове и да направи одређени програм“, навео је Дејан Вук Станковић. Посао јавног интелектуалца није нимало једноставан, јер је он од изузетног значаја и представља један од најбитнијих ресурса у политичкој борби. „Он је један од учесника у политици, који би требало да направи класификацију проблема и да одбрани сваку угрожену слободу“, рекао је Станковић.

„Термин јавни интелектуалац у српском језику као такав не постоји, и када бисмо узели да дефинишемо термин, једноставан превод не би био адекватан“, објашњава Предраг Шарчевић. У току свог излагања присетио се изјаве Александра Јеркова у којој говори да су интелектуалци стручњаци, више од човека а мање од мислиоца. „Јавни интелектуалац је са једне стране експерт, са друге стране мислилац, а опет обичан човек“, истакао је Шарчевић.

„Нисмо довољно зрели да се појаве критички мислиоци, јер у Србији још увек не постоје оквир који вреди критиковати“, нагласио је Невен Цветичанин. Критички интелектуалац се јавља кад су институције стабилне што је случај у Западној Европи, док су у нашој земљи институције нестабилне и како би се ова ситуација променила неопходан је акциони план. „Налазимо се у институционално безваздушном простору који је могуће превазићи демократским дијалогом“, закључио је Цветичанин.

„Потребно је да у овом времену политичке хистеричне логике постоје неки преставници који непристрасно суде“, нагласио је Ђорђе Вукадиновић.  Потребно је везати се за објективност и тежити непристрасности и зато је неопходно постојање интелектуалних аналитичара. „Једини начин да изађемо из ове кризе је да се држимо принципа и вредности. Они наравно морају бити подржани минималним знањима, да би успели да се разумеју и прихвате“,  истакао је он.

Горан Николић осврнуо се на квалитет људи који се појављују у медијима и покушао је да објасни њихову улогу. „Стиче се утисак да су они који имају модерно размишљање присутнији у медијиима. Ипак, не може се тачно одредити колико су квалитетни они који се највише експонирају у медијском простору“,  закључио је он.

О раду трибине известили су Б92, Данас (који је посебно објавио део уводног излагања Мирослава Ружице), као и Танјуг (са видео покривалицом, и видео снимцима делова излагања Огњена Прибићевића, Мирослава Ружице, Милана Николића и Славише Орловића). (С.А. и екипа студената новинарства ФПН)

(С.А. и екипа студената новинарства ФПН)