Најбоља социолошка књига у 2012. године је студија Ђокице Јовановића: Прилагођавање – Србија и модерна: од стрепње до сумње ("Свен", Ниш; Институт за социолошка истраживања Филозофског факултета у Београду, 2012, 483. стр).

Ово је одлучио жири за доделу нараде "Војин Милић", у саставу: Миодраг Ранковић, Драгољуб Б. Ђорђевић и Божо Милошевић, на седници 25. фебруара 2013. године у Београду.

Ево образложења Жирија.

Од три књиге у ужем избору, које је жири издвојио и о томе претходно обавестио јавност, на овој седници разматране су само две, наведено дело Ђокице Јовановића и студија Алкохолизам у породици и породица у алкохолизму, аутора Слађане М. Драгишић Лабаш. После размене појединачних оцена, у жирију је преовладала наведена одлука.

„Прилагођавање“ је дело у широком тематском распону. Историја Србије, њен данашњи положај и проблеми разматрају се у релацијама са значајним светским збивањима и у контекстима европске и балканске модернизације. А тај контекст је тим сложенији јер је оптерећен рецидивима старог и токовима новог национализма. Србија је управо у таквом амбијенту, оптерећена још сопственом неслогом, као и осцилацијама модернизације „левих“ снага и ретрадиционализације у нескладу са токовима европске интернационализације. У тим токовима су и друге посебне појаве, као што је појачана емиграција Срба и радне снаге у иностранство, обнова националног романтизма и др.

Аутор настоји да ту актуелну тематику повеже са одговарајућим историјским освртима и идејама које се налазе у делима Тениса, Гиденса, Валерштајна и других. При томе се нарочити значај придаје културним факторима, уз осврте на европску литературу са одговарајућим коментарима и оценама.

Треба истаћи и разматрања појединих актуелних проблема и појава у националном корпусу. Као прво, свакако, борба за интегритет и суверенитет на Космету, под притисцима споља, ретрадиционализација која отежава суживот двеју антагонизираних националних заједница, онда токови „промена без промена“, проблеми домаће „левице“ да дође до нове и одговарајуће стратегије и акционог програма, нарочито у измењеним, новим класно-слојевитим констелацијама, суочена са искуствима „социјалне државе“, прикљештена између бољшевичке прошлости и неплодности партократског плурализма, као и тзв. тржишног фундаментализма.

На крају, треба истаћи обимну литературу за чије је савладавање и коришћење био уложен велики труд и време, а да се не подлегне једноставном приказивању и коментарима. И по томе је ова студија солидна и за нашу социологију корисна.

Прихватајући овако широк теоријски план, са тако бројном коришћеном изворном литературом, аутор је ризиковао једну инвентарну верзију и дескрипцију. До тога није дошло, јер је успео да развитак и проблеме Србије повеже са одговарајућим регионалним и глобалним токовима и аналогним проблемима (национализам, системска криза и трансформације суверенитета, дилеме и перспективе светске и домаће „левице“ и др.). При томе је показао веома високу аналитичку и критичку способност. Овакви захвати су потребни не само нашој (теоријској) социологији него и широј домаћој интелектуалној јавности, управо наспрам парцијално-публицистичких и политички пристрасних презентација.

Чланови жирија су се сложили у оцени конкурнтског дела о алкохолизму у породици. То је солидна студија, како у примени одговарајуће социолошке методологије тако и по практичној друштвеној корисности резултата истраживања, посебно као лексика за студиј социологије и психологије. Обрада искуствене евиденције и примерено изведена сазнања моћи ће да се користе и у текућој друштвеној пракси. Тај социолошки капацитет био је при оцењивању озбиљна конкуренција награђеном делу.

проф. др Миодраг Ранковић проф. др Драгољуб Б. Ђорђевић проф. др Божо Милошевић

Ђокица Јовановић, социолог културе, дипломирао је на Филозофском факултету у Нишу (1976), магистрирао на Факултету политичких наука у Београду (1986), а докторирао на Филозофском факултету у Нишу (1993). Биран за ванредног професора на Филозофском факултету у Приштини (2000) и ванредног професора на Филозофском факултету у Београду (2004), где данас предаје социологију културе. Био уредник посебних издања, научне литературе и главни уредник издавачке куће Градина, Ниш (1984-1993), члан редакције Социолошког прегледа (1998-2000), главни и одговорни уредник издавачке делатности Универзитета у Нишу (2002-2003), управник Одсека за филозофију и социологију Филозофског факултета у Косовској Митровици (2002-2004), заменик главног и одговорног уредника часописа Социологија (2003-2006).

Дела: Суноврат у заједницу: политичка стварност југословенског друштва и стил живота, (Ниш: Градина; Београд: Институт за филозофију и друштвену теорију, 1995, стр. 208); Пародија трагичног: истраживање доминантних политичких ставова и културних преференција у Србији: кич као конституенс политичке и културне идеологије: (1999-2001). [Косовска Митровица: Филозофски факултет; Београд: Институт за филозофију и друштвену теорију; Ниш: Истраживачко-аналитички центар, 2002, стр. 437]; Прилагођавање: Србија и модерна: од стрепње до сумње. (Београд: Чигоја штампа: Филозофски факултет, Институт за социолошка истраживања, 2012, стр. 481).