Мејлинг листа

Поштовани посетиоци, овде се можете пријавити на нашу мејлинг листу, како бисмо били у могућности да вас путем имејла редовно обавештавамо о новостима и текућим активностима.







Закључци са међународне научне конференције Глобализација vs. глокализација
недеља, 25 јун 2017 21:08


Закључци са међународне научне конференције Глобализација vs. глокализација (конфликти у глобализирајућем друштву), која је одржана у Косовској Митровици, 3-4. јуна 2017. године на Филозофском факултет Универзитета у Приштини, у организацији Српског социолошког друштва, Филозофског факултета Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, Института за упоредно право и Института за политичке студије из Београда

Имајући у виду тенденцију сукобљања глобалног и локалног, Робертсон је предложио увођење појма глокално, који је означавао прилагођавање привредних и маркетиншких активности међународних компанија локaланим тржиштима. Данас је, међутим, толико порастао утицај глобалних збивања, да је о чисто локалним тешко и говорити, што се посебно може уочити на неким подручјима друштвеног живота какво је екологија. Стога би било реалније појам локалног, као антипод, заменити појмом глокалног, који би јасно указивао на међутицај.
Један од случајева оживљавања глокалног, јесте и процес ресуверенизације држава у значењу повраћаја контроле домаћих владајућих класа над вођењем економске, социјалне и културне политике. Ако се могло утврдити да је једна од карактеристика процеса глобализације била десуверенизација држава, при чему су неки аутори указали да је заправо реч о другачије названом „неоколонијалном процесу“, сада се може констатовати како пред глобалистичким изазовима државе обнављају свој суверенитет, одбијајући да се повинују одлукама супранационалних организација, чак и у случајевима када постоје већ преузете уговорне међународне обавезе. Глобализација не делује као објективан друштвени процес са истом снагом и истим последицама у свим крајевима света. Она јесте развојни процес који се закономерно убрзава на одређеном степену развоја науке и технологије те кључно питање није „глобализација – да или не“, него како осмислити и организовати процес превазилажења затечених друшвених односа израбљивања и тлачења у смеру глобализације односа који омогућавају привредни, политички и културни развој људских способности свију. Јер глобализација затечених односа увећава богатство на једноj страни, док на другој страни повећава сиромаштво, што и чини два лика истог процеса производње за приватни профит уместо за општу добробит. Евидентно је да постоје друштва у којима се водеће друштвене снаге опиру глобализацији и она која је прихватају. Кину многи сматрају за највећег добитника у глобализацијском процесу с обзиром да је за пола века успела да рашири како сопствену производњу, тако и да изађе на светско тржиште. С друге стране се стављају САД које су, насупрот стереотипу о њиховом развоју, иселиле производњу са своје територије и, у међувремену, увећале државне дугове и незапосленост те се, с правом, могу сматрати највећим глобализацијским губитником. То је и произвело идеју „Америка пре свега“ што представља мото тренутне политике САД, чија је администрација већ донела одлуке нпр. о повлачењу из глобалног климатског споразума закљученог у Паризу. На сличном таласу су и одлуке Русије да не учуствује убудуће у активностима везаним за процес стварања Међународног кривичног суда („Римски суд“), Уједињеног Краљевства да напусти ЕУ (BREXIT), али и решеност Мађарске, Чешке, Словачке и Пољске да не поштују тзв. „избегличке квоте“ које је утврдила бриселска администрација. Коначно, и одлука Србије да у погледу изручења својих грађана дâ примат сопственом законодавству у односу на захтевe тзв. Хашког трибунала.
Неминовно, једно од питања о коме је конференција расправљала било је тзв. косовско питање, тим пре ако се има у виду да је тестирање примене тзв. „новог светског поретка“ управо и започето агресијом на Југославију 1999. године. С тим у вези је одвијања друштвених процеса на Косову и Метохији, чија је тзв „независност“ продукт глобалистичких центара моћи у савременом свету и влада које су такву политку спроводиле у дужем периоду. С друге стране, значајан део међународне заједнице, а пре свега Срби који живе на овом подучју, као ни држава Србија, не прихватају такво решење, па се у анализама све чешће говори о још једном у низу „замрзнутих конфликата“, иако је од стране појединих аутора постављено питање да ли је он стварно „замрзнут“, о чему у симболичкој равни сведочи и Косовска Митровица као „подељени град“ у коме је главни мост на Ибру затворен упркос свим плановима за његово поновно стављање у функцију или се путем „бриселских преговора“ остварују циљеви косовских Албанаца другим средствима. Истовремено, на конференцији је указано да се „косовско питање“ не може посматрати одвојено од „албанског питања“ на Балкану, тј. да је коначни циљ Албанаца који живе у различитим балканским државама пројекат њиховог уједињења у „Велику Албанију“, што представља главни фактор дестабилизације мира на овим просторима, при чему је свакако отворено питање да ли је то и објективно у интересу припадника ове нације у различитим државама.
Један од основних савремених конфликата јесте и онај између акумулације капитала наспрам глобализације и глокализације развоја људских способности, при чему се полази од става да је једна од основних одлика глобализације и локалног прилагођавања акумулације капитала хијерархијски систем националних држава. Имајући у виду да процес глобализације карактерише пораст и усложњавање сукоба, указано је на значај својевремених Михелсових схватања повезаности организација и сукоба. И конфликти у односима Републике Србије и Европске уније и они у односима Србије и појединих чланица Уније, који настају у процесу пријема Србије у чланство ЕУ резултат су и организационих захтева који се пред Србију постављају, што нашу земљу чини случајем sui generis у односима које ЕУ има са другим земљама које су биле или јесу кандидати за чланство.
И док је на примеру савремене Русије уочено ширење значења појма „патриотизам“, тако да се и брига о храни сврстава у домен националне безбедности, дотле је на Балкану ситуација потпуно супротна и интереси становника балканских држава се не уважавају, па су они остављени – због препрека бриселске бирократије – и без алтернативног дотока природног гаса из Русије (заустављена изградња гасовода Јужни ток) као капиталног ресурса у глобалном надметању. Истовремено с тим ЕУ је признала незамењивост овог руског енергента кроз одобравање изградње гасовода Северни ток 2, чиме су потврђени двоструки стандарди који се примењују на земље центра и земље периферије.
Генерално узевши, питање угрожености идентитета у најширем смислу (политичких, етничких, религијских културних, друштвених) пред налетом глобализма као неолибралне идеолошке подлоге „новом светском поретку“ је најзначајније питање када се разматра конфликт глобалног и глокалног. Указано је да је преклапање религијског и етничког идентитета типично за поједина друштва. Изнесена је и аргументована теза да религија по себи нема негативну улогу у друштву, али и да је она веома често злоупотребљена. Њена злоупотреба видљива је не само кроз поједине облике религијског фундаментализма, него и кроз различите манипулативне друштвене праксе, укључујући и дневно политичку манипулацију. У неким срединама злоупотреба религијске/етничке идентификације развија се као механизам изградње и очувања власти. Указано је на изазове очувања религијског идентитета у глобалном друштву које погодује стереотипизацији појединих верских заједница/конфесија. У овом смислу треба посматрати и „мигрантску кризу“ започету 2015. године, а која као своју последицу има и директан, већи или мањи, утицај на измену религијске слике друштава до којих мигранти на својим дугим путовањима желе да стигну. Осим што поступање појединих влада у односу на мигранте показује ресуверенизацију тих држава у једном домену њихове власти, истовремено се демонстрира и суштинско одбијање да се прихвате људске вредности за које се сматра да су универзалне, какве су свакако право на живот, право на уточиште пред ратом или политичким прогоном итд. а све у циљу очувања постојеће религијске структуре тих друштава. С друге стране, земље чланице НАТО су биле прве које су својим војним интервенцијама за заузимање стратешких ресурса под изговором хуманитаризма, рушења диктатура и ширења „демократије“, створиле талас бегунаца са ратом захваћених подручја, те су, у почетку, зарад увоза јефтине радне снаге, инсистирале на идеји „мултиетничности“, „мултиконфесионалности“ и „мултикултуралности“. При том, не треба изгубити из вида да се земље-агресори заправо биле некадашње државе-метрополе које сада ратом нападају своје некадашње колоније, али одбијају да испуне тим већу моралну (и међународно-правну) обавезу да помогну становништву које трпи како због скорашње агресије, тако и због ранијег колонијалног положаја својих земаља.
Медији су кроз ход цивилизације представљали огледало самог друштва, али тек њиховом интеграцијом и стварањем интерконтиненталних монопола, они постају моћне алатке меке моћи, којима се намећу корпоративни поредак, вредности западних друштава и глобализам. У сенци социјално психолошких операција, идеолошких конфронтација, блоковске хегемоније, обавештајно-безбедносних надметања и војних супериорности скрива се необјављена битка за доминацијом у интерпретирању смисла репродукције живота, при чему модерне информационо-комуникационе технологије распростиру све опасније таласе пропагандног утицања. Ексклузивитет, слобода и рационалност јавне сфере одлучивања грађана о алтернативним јавним политикама појавом друштвених мрежа и виртуалне стварности значајно је угрожен, па у мноштву информација којима су човекова чула свакодневно изложена, све је више лажних вести које у кризним или конфликтним ситуацијама лако постају детонатори оружаних сукобљавања. Тако нестају националне границе, бришу се читави народи и културе, намећу представе о другим друштвеним групама, инсталира поданичка свест и шири егоизам похлепних елита, чиме се и јаз између богатих и сиромашних додатно увећава.
У умреженом друштву и геополитичка визура се реконфигурише јер је комуникациони суверенитет држава угрожен, па уместо критичког перципирања реалности на пиједестал уздижемо таблоидизацију и сензационализам као темеље неумереног потрошачког конзумеризма и забаве. У неравноправном надметању за пажњом аудиторијума локални и регионални медији све брже и чешће нестају са медијске сцене, што води ка ширењу демократског дефицита и тихом нестајању националних идентитета. Тако нас редизајнирана индустрија (с)вести води ка добу тоталитарне пропаганде, са дисциплинованим националним медијима спремним да уместо аутентичних вредности одређених националних култура промовишу колонијалну свест. Велика је илузија очекивати да ће медији у будућности сами од себе постати слободни и независни, а информације објективне и истините. Решење би се могло састојати у ширењу медијског образовања, подстицању плурализма и разноликости извора информација, сталном проверавању кредибилитета медијских редакција и што видљивијем економском удаљавању од центара власти, чиме би и надзорна функција медија била израженија.
Образовање и васпитање има значајну улогу када је реч о глобализацијским процесима. Енглески језик и мултиписменост са своје стране промовишу пре свега англосаксонске вредности, па је због тога неопходно афирмисати европску политику мултилингвалности и очувања културних вредности током образовног процеса, што се може постићи кроз наставу музике, књижевности, историје, али уз супротсављање очигледним научним фалсификатима, каквих је данас поплава када су у питању нпр. уџбеници историје у школама под надлежноћу привремених приштинских институција.
Када говоримо о глобализацији у видеокругу вредности говоримо о ширењу евро-америчких вредности и наметању њихове слике света на друге националне културе. Када један народ губи (или му руше) духовно јединство он губи и сопствена мерила и вредности. Ако се крај ХХ века може означити као период гушења националних држава, националних идентитета и националних вредности, пре свега, на полупериферији и периферији светског капиталистичког система, почетак новог миленијима изнова буди свест подјармљених о потреби отпора националном и социјалном подјармљивању. У односу глобалних и националних вредности сматрамо да обе крајности нису добре. Стога уместо фаворизовања крајности, треба трагати за хармонијом, мером. Јер без националног људско биће ће остати обезличено, разкорењено а без универзалног може се лишити човечанске суштине. Уколико се глобализација не буде одвијала као прожимање различитости, већ као наметање истости, оствареће се Туреново упозорење да ће избити „грађански рат светских размера између оних који контролишу мреже технологије, финансијског капитала и информација, и свих оних индивидуа, група, нација и заједница које осећају да глобализација представља претњу њиховом идентитету“ и егзистенцији.