Закључци са међународне научне конференције
среда, 28 новембар 2018 22:26

 

З А К Љ У Ч Ц И

са међународне научне конференције Социологија у XXI веку: изазови и перспективе (поводом 80 година од формирања Друштва за социологију и друштвене науке), која је одржана у Нишу, 10. новембра 2018. године на Филозофском факултету Универзитета у Нишу, у организацији Српског социолошког друштва и  Филозофског факултета у Нишу

Ове године обележава се 80. година дуга традиција професионалног и научног повезивања социолога у Србији. Некада су се социолози, заједно са прегаоцима из сродних друштвених дисциплина,  старали о томе да се социологија научно утемељи, да се она као наставни предмет уведе у акедемске програме, да се направи институционална подлога за њен даљи развој. Један од елемената институционалног утемељивања социологије био је и формирање научног часописа под окриљем Друштва који такође слави јубилеј – 80 година од објављивања првог броја часописа Социолошки преглед.  Часопис у пуном смислу те речи представља огледало времена, судећи по присутним темама обрађеним у прилозима аутора, као и према томе о чему су аутори прилога ћутали. Преглед је социолошку јавност Србије информисао о новим научним постигнућима у дисциплини, успостављао теоријске и методолошке стандарде струке, и био стуб професионалног идентитета припадника научне и стручне  заједнице.

Није случајно што је позив за конференцију инициран наративом о кризи у социологији. Променљиви свет друштвеног и његова све бржа трансформација представља изазов савременој социологији XXI века. Утолико, поставља се питање како теоријски промислити и емпиријски истражити све флуидније аспекте друштвености и све разноврсније типове асоцирања индивидуалних и групних актера на микро и макро нивоу, како докучити, речима Урлиха Бека казано, „превирања светског друштва ризика“, те како истражити свеприсутну кризу модерних друштава.

Будон истиче да је социологија „мање или више трајно обележена стањем латенте кризе“, при чему се чини се да нису у криву социолози који тврде да се криза друштва неретко прелива у кризу социологије. Последњих деценија минулог века наратив о кризи дисциплине  прерастао је у једну од кључних тема социологије, посебно у њеним епистемолошким и метатеоријским аспектима. Многобројни теоретичари у својим расправама о кризи социологије као научне дисциплине (Гулднер, 1971; Боудон, 1980; Бергер, 1993 и др) промишљају више различитих међусобно повезаних проблема (који се тичу саме дисциплине и оне ван ње) који доводе до кризе социологије као науке и као професије. Теоријски плурализам, дискусија и сукоб између различитих истраживачких  традиција, све веће разгранавање дисциплине и неравномерни развој посебних социолошких дисциплина као и већа подложност спољним утицајима – излистани су само као део проблема. Они су тим већи јер су блиско повезани са низом екстерних фактора: проблемом јавне (не)препознатљивости социолога и маргинализација струке, доминација нових дисциплина и уопште потискивање друштвено хуманистичког дискурса. Томе треба додати и утицај социјалних криза на унутрашње кризе социологије као академске дисциплине и професије манифесне у  ниским буџетима за научно-истраживачки рад у области друштвених наука, у комерцијализацији студијских програма и продуката научно-истраживачког рада итд.

Ка саморефлекцији социлоге окреће и чињеница да су потпуно маргинализована струка на тржишту рада, макар када је реч о региону, те да је нужно ојачати њену професионализацију. Можда и чињеница да већина социолога за разлику од представника сродних струка ради у непрофитном сектору чак и у земљама попут САД јесте повод за размишљање и дебату (Trajkovski, 2006).  Но, то нису била једина питања на различите начине дотакнута на конференцији.

Позиву за конференцију инспирисаном наративом о кризи у социологији истраживачи нису одговорили искључиво рефлексијом на домете властите науке и професије, већ проблематизовањем наизглед неупитних и важних аспеката друштвеног живота, што све заједно сведочи о значају и актуелности социолошког приступа.

Проблематизовано је више „старих“ тема и отворен низ нових питања:

У склопу сесије Отворена теоријска и методолошка питања савремене социологије најпре су у виду пленарног предавања размотрене тенденције у развоју социолошке теорије и методологије са посебним освртом на њен положај и улогу на почетку XXI века. Закључено је постоји изразити тренд фрагментације социологије и нови облици идеологизације и инструментализације позива. Социологија не сме губити своју критичку истраживачку моћ, уколико претендује да остане истински делотворна и хуманистичко-еманципаторска дисциплина, способна да разуме и проучи феномене у ери бурних друштвених промена. Констатована је промена у  фокусу на поједина истраживачка поља и велико занимање за питање метода изучавања друштвених појава. Истакнута је потреба мултидисциплинарне сарадње друштвених наука и јачања критичке социолошке мисли.

Наставак сесије обележило је пропитивање актуелности појединих теоријских традиција у социологији, које могу помоћи у тумачењу променљивог света друштвеног (тзв. теорије циклизма, теорије елита, поједине идеје формализма у  Зимеловој теорији друштва, етносимболистички приступ, итд). Закључено је да савремена социологија користи тек део свог сопственог наслеђа (у првом реду класика социолошке мисли, попут Макса Вебера, Карла Маркса и Емила Диркема) чиме смањује потенцијале да протумачи и објасни друштвене појаве и процесе савременог друштва. Методолошки инвентар емпиријске социологије  не прати динамику промена друштвених феномена зато што игнорише чињеницу да традиционалне технике губе своју претходну ефикасност у изучавању најважнијих аспеката проучаваних појава. Зато постоји захтев за систематским методолошким пропитивањем домета "класичних" метода које су деценијама кориштене да региструју друштвене индикаторе али које нису могле да испрате значајне контрадикције у истраживачким налазима. Закључено је и да су у савременој социологији присутни и нови теоријски и методолошки приступи којима се проучавају раније непознате форме и процеси модерног друштва.

У оквиру сесије Отворена теоријска и методолошка питања савремене социологије и проблеми социолошке професије  изложено је осам саопштења која су се тематски односила на: нове приступе у проучавању појава у савременом српском друштву (неформалне праксе социјалних актера, друштвене неједнакости), методолошке изазове у проучавању савременог друштва и примене новијих статистичких процедура (мрежна анализа, структурално моделирање, истраживања интернета), критичку анализу српске социологије на почекту 21. века (емпиријске социологије, рефлексије српских социолога о стању социологије у Србији) и проблема социолошке професије (запошљавање социолога).

Закључено је да савремена социологија покушава да пронађе начина да забележи и истражи до сада мало проучаване друштвене праксе, као и да постојећим и новим аналитичким алатима установи значајне правилности у различитим областима друштвеног живота. Неке од новијих методолошких поступака који се користе у изучавању друштвеног живота доприносе иновирању квантитативне истраживачке праксе при чему је демонстрирана њихова практична примена и могућност да се она прошири на изучавање различитих истраживачких поља. Такве иновације доприносе развоју истраживачких техника у социологији и другим друштвеним наукама.

На сесији Посебне социологије: изазови и перспективе критички је преиспитиван сазнајни допринос низа посених социолошких дисциплина: социологије рада и социологије организације. Наглашено је да је после „узлета“ Социологије рада и Социологије организације, 60-их и 70-их година 20. века, као и после двадесетогодишњег „затишја“, њихов идентитет нарушен бујањем сазнајних и вансазнајних расправа, публикација и мноштва емпиријско-прагматичних „истраживања“ рада и организације.

Анализа историјата социолошког проучавања предузетништва  у светској  и домаћој литератури показала је потребу за (ре)конституисањем социологије предузетништва у 21. веку.

Представљени су и неки од изазова и перспективе Социологије дигиталног која  не обхвата само социолошка истраживања начина на који људи користе дигиталне технологије или како оне настају, већ отвара питања о променама које настају  у оквиру самих истраживачких пракси социологије, као последице дигитализације.

Социолози су поставили и питање да ли сазнања посебних социолошких дисциплина – Социологије менталних поремећаја и Социологије друштвених девијација могу имати практичну примену у превенцији  социјално-патолошких појава? На примеру резултата истраживања о насиљу над женама у Србији поткрепљена је теза да концептуална ширина ових социолошких дисциплина омогућава извођење практично примењивих сазнања. При том, истакнуто је да изучавање Социјалне патологије и сродних диццплина има посебан значај у транзиционим друштвима с обзиром на социјални контекст који представља окидач за појаву и развијање различитих социјално патолошких феномена.

У временској и проблемској перспективи размотрена су и истраживања од кључног значаја за развој Социологије омладине у Србији која су показала да развој ове дисциплине јасно слика друштвену историју поднебља као и потребу да се интензивира проучавање ове области зарад проналажења могућности повезивања резултата истраживања са решавањем практичним проблема омладине.

Релативно нова социолошка дисцилина каква је Социологија старења која настоји да утврди друштвени положај и улогу старијих људи и објасни промене у односу појединца и друштва до којих долази у процесу старења, има велики значај за креирање нове друштвене свести и проналажење могућности повезивања резултата истраживања са практичним одговорима на проблеме и потребе старијих људи.

Указано је и на елементе развоја Социологије спорта, кроз процес „издвајања“ спорта из игре и доколице, на виђење спорта као друштвене институције при чему је констатовано да спорт није аутономан у односу на  опште друштвене околности. Закључено је да предмет истраживања ове дисциплине још увек „незаокружен“ те да проучавање физичке културе, спортске рекреације, спортског тренинга и спорта који је „тачка сусрета“ многих аспеката друштвеног живота, има социолошку релевантност.

Сумирано је, такође, да постоји потреба даљег интензивног развијања посебних социолошких дисциплина, њихове теоријско-методолошке утемељености, али и развоја општих социолошких знања. Јачање посебних социологија може помоћи да се боље сагледају важни друштвени проблеми. Све заједно може бити важно за промену статуса дисциплине и социлога у друштву, имајући у виду да су соцолози скрајнути када је реч о доношењу важних друштвених одлука.

На сесији  Нова и/или стара проблемска поља социологије представљени радови су били разнородни: од опсервација и размишљања о  новим социолошким проблемима, до излагања резултата емпиријских истраживања спроведених различитим (квантитативним и квалитативним) методама.  Дискутовало се о новим темама у социологији попут, промена у комуникацијским обрасцима житеља Србије, критике интернета из угла социологија политике, могућности социолошког истраживања среће. Наведене теме  тичу се новог поља друштвеног понашања и отварају и проблематизују концепте: комуникације, интимности, приватности, моћи, заједнице. Представљени резултати истраживања понудили су упитаност пре него ли решења.

Расправљало се и о социолошком разумевању промена у новим организацијама рада, при чему су оне сагледане кроз кључни појам поверења. Поверење се тумачи кроз категорије друштвеног капитала, „bonding“ i „bridging“  капитала.

Класични социолошки проблеми тематизовани су кроз пропитивање последица транзиције по слојеве који се у литератури означавају  „губитницима транзиције“. Расправљало се о различитим типовима сиромашних породица (пензионери, Роми, самохрани родитељи, корисници социјалне помоћи, ситни пољопривредници) и кроз анализу резултата квантитативног истраживања представљене су  промене у социјалним мрежама након повлачења државе из многих аспеката социјалног живота.

Тежак друштвени положај радничке класе у периоду транзиције у Србији навео је социологе да покушају да начине  дијагностику и класификацију трајкова у периоду транзиције у Србији, а на основу проучавања разлике међу појединим обуставама рада, размотрен је случај „псеудоштрајкова“.

Приказани су и резултати истраживања разлика материјалног положаја економске и политичке елите у Србији са циљем да утврде основне одреднице њиховог друштвеног положаја.

На конференцији је отварено и питање друштвене улоге и функције социологије у српском друштву.  Расправљано је о томе да ли је социологија у кризи, једнако као и савремено постсоцијалистичко српско друштво,  односно како се друштвена криза прелама на кризу професије, те зашто је у социологији потребно трагање за латентним структурама ситуираних иза манифестних појава и здраворазумске интерпретације стварности. Закључено је да је индикатор стања савремене српске социологије респект који друштво показује према социологији као професији  и њеним истраживачким резулатима.

Контрадикторности у све актуалнијим истраживањима среће у светским и националним оквирима, такође су биле предмет расправе, када је указано на проблеме методолошке и концептуалне природе који показују проблеме са стандардизацијом мерења социјалних феномена, када су у питању транснационална и транскултурална истраживања.

Расправљано је и социолошком приступу у истраживању етничког идентитета, када је на случају једног етничи подељеног града, указано је на важност ситуирања испитиваног проблема у дијахроној димензији која прати демографске, политичке, економске и социокултурне аспекте изучаване заједнице и ширег региона.

Један од битнијих закључака сесије  јесте да се упркос опстајању старих тема у социологији и појави нових тема и истраживачких проблема, многи социјални проблеми могу свести на следећа темељна питања/проблеме савременог друштва –  (не)једнакости, (не)поверење и (не)солидарност. Констатовано је и да многи интересантни, актуални али недовољно истраживани социјални феномени захтевају интердисциплинарни приступ и унапређивање  метода истраживања, укључујући и стандардизацију методолошког поступка и дефинисање концепата у упоредним истраживањима.

 

Закључци са међународне научне конференције у ДОЦ формату